Kategorija: Psihologija i lični razvoj

Da li znaš da ćeš se probuditi jednom za trideset godina i kada baciš pogled unazad, biće sve baš onako kako si zaslužio/zaslužila?
Ali znam šta sada misliš. Misliš da ja mislim na tvoje želje. Ne, hoću da kažem, biće baš onako kako si uradio.
Ovako nekako…
Koliko si ljubavi dao, toliko ćeš je i imati. Ni manje ni više.
Koliko si se borio, toliko ćeš i imati uz sebe i u sebi. Ako odustaneš od nje olako, tako je lako i nećeš imati. Ako od obraza i poštenja odustaješ lako, u tebi će ga biti malo.
Koliko se za život boriš sada, toliko ćeš ga i disati punim plućima.
Koliko se plašiš sada, još ćeš više tada.
Ako sada kažeš ne promeni, da vidiš kakva ćeš ukalupljena i oštroivična jedinka biti tada.
Koliko zavisiš od mišljenja drugih sada, veruj mi, još ćeš pedeset puta više tada.
Ako sada staneš pred ogledalo i kažeš ‘Bože, kako strašno izgledam!’, tad ćeš sebi izgledati još strašnije.
Ako svoju i tudju vrednost procenjujes po broju kilograma, stepenu obrazovanja i boji kaže…nećeš posle ceniti osmeh svog deteta i najboljeg vozača autobusa na svetu.
Ako joj sada kažeš idi, možda ode zauvek. Razmisli prvo dobro.
Ako sada poslušaš šta ti kažu, posle možda bude prekasno.
Koliko otvoriš prozor, toliko će sunca ući.
Koliko se boriš za sebe danas, toliko ćeš se imati sutra.

Milica Keča
Psiholog i psihološki savetnik u edukaciji
milicakeca0@gmail.com

Kažu da se najlepše stvari ne mogu opisati rečima. Valjda je to zato što njih osećamo dušom. Odkad sam tebe srela, znam da su u pravu. Eto, prošle su godine od tada. Ja još uvek tražim pravu reč, osećaj, zvuk ili sliku, koja bi tebe verno opisala. Čitam, slušam, gledam i pišem i ništa.

Čini mi se, da ispišem hiljade i hiljade stranica o tebi, opet ne bih uspela. Ništa te ne može predstaviti tako kao ti sam. A eto, možda ipak mogu pokušati. Hvata me trema unapred, ali hajde...

Recimo to ovako. Svet je stvoren za šest dana, ti si onaj u mojoj glavi stvorio za osam. Ja, koja sam tada bila umorna od svega oko sebe i u sebi, nasmešila sam se opet. Trenutak u kome hvatam sebe kako prvi put posle mnogo vremena pričam s nekim jer to zaista želim, a ne samo iz pristojnosti, nikad neću zaboraviti. Osećaj kad si mi spustio poljubac na obraz za kraj, rekavši da to s poljupcima ide polako, kad ti je do nekog stvarno stalo…Ulio u mene svu sreću sveta za osam dana. Nesebično, široko, jakim mlazevima osmeha.

Sad nisi tu, ali ne žalim se. Ko još može da se pohvali time da je neko stvorio novi svet za njega? Ja sam zahvalna. I srećna sam samo jer znam da si ti srećan. Da mi je neko pričao da ću dostići takav nivo ljubavi, da mi je tudja sreća dovoljna za sopstvenu a bez da su one u vezi jedna s drugom, ne bih mu verovala. Eto.

Cenim taj novi svet. Lakše se nosim sa novim gubicima u životu. Samo se ogrnem tvojim osmehom i već je lakše. I onim tvojim ‘Čuvaj se.’ Za kraj.

Posvećeno samo životu samom.

 

Milica Keča

Psiholog i psihološki savetnik u edukaciji

milicakeca0@gmail.com

Ne znam da li ste primetili da u gubitke svrstavamo samo ljude koje smo voleli i poštovali do samog njihovog odlaska iz naših zivota (pri tom ne mislim isključivo na smrt). One koji su nam se smučili pri kraju često ne svrstavamo u tu grupu.

A sad, znate da kažu da se o velikim tugama i gubicima i o velikoj sreći ne priča nikome. Ja ipak mislim da se o tugama više ćuti. Mislite, kad nekog izgubite zauvek, koliko često o njemu govorite drugima?

U početku možda dosta, da, sa željom da uspomenu o njemu održite, ali posle…Shvatate da pričanjem o voljenoj osobi zapravo raspršavate uspomenu o njoj na sve te ljude. Sebično zvuči, ali pa šta. Pogotovo ako se ne radi o smrti. Taj neko je tu, samo nije sa vama. Onda ćutite. Ne izgovarate njegovo ime drugima, ne pričate o njemu drugima. Samo ponekad oplačete. Krokodilskim suzama, od srca. Tako čuvate tu osobu za sebe. Ne gubite je u rečima, svojim i tudjim. Ne gubite je u tudjim mislima o njoj i u vetru koji te misli i reči raznosi.

Često drugi pomisle da ste vi jedna poprilično hladna osoba, jer ste lako preboleli ono što vam je mnogo značilo. Ne znaju da sećanje na konačnost gubitka u vama i dalje izaziva drhtaj straha. Šta vas briga, vi svoje čuvate i dalje.

Razumem. Kada od nekog ostane samo sećanje u vama, ako ga mnogo delite sa drugima, možda će vam i to sećanje jednom ličiti na bajku. Razumem. Ne brinite.“

 

Milica Keča

Psiholog i psihološki savetnik u edukaciji

milicakeca0@gmail.com

Da li vi znate da ja često pišem zato što se bojim? Da. Mnogo me je strah. Svega. A najviše lepih priča. Onih sa srećnim krajem. Ljudi druge ni ne čitaju, pa se posle čude. „..srećno do kraja života“. Te Diznijeve bajke koje obožavam, ali su mi priredile i mnoga razočaranja.

Ne znam sad često šta ću sa gubicima. A i plašim se.
Učestvovala sam u jednom razgovoru pre neki dan. Kažu dame: „Žena ako ne može da nađe posao, može da rađa decu.“

Čuj, molim te. A šta ako neću, onda nisam žena? Šta ćemo raditi muškarcima koji nemaju posao? Neću tako.

Nestao mi je mačak, a oni mi kažu: „To je samo životinja“. Mislim se, nosi se s tim, plačem, patim i patiću koliko ja želim. 

Čula sam i da ako se ne udam pre tridesete, ni neću, a to je tragedija. Gle, molim te. Šta ako to uradim sa 31? Šta ako to ne budem htela nikad? Neću tako.
Rekli su mi da se ljubav ohladi. Ja je takvu neću, ja ću dodavati varnice. Baš vama u inat. 

Čula sam razgovor, kaže: „Nije poginuo niko od naših“. Kojih naših? Jedna osoba manje na svetu je jedna osoba manje i tačka. Ne može tako.
Kaže mi neko, kad ti se plače, ti misli pozitivno i smej se. E baš ne može tako. Ridaću do prekosutra. Misliću pozitivno kad ja budem htela.
I u beskraj tako.
Milion stvari koje neću, ne želim i ne mogu. A sve su to gubici, svaki taj trzaj od uvreženog mišljenja. I svaki me boli, pogadja mi temelje. Zato što ja hoću nove temelje. I zato se plašim. Da ću odustati, da ću posustati. Da neću moći svaki put ispočetka.

Milica Keča

Ne znam više šta da mislim. Juče u nekoj pesmi čujem stih „život i nije bog zna šta“ i zamislim se nad tim. Možda stvarno i nije, šta znam.

A onda krenem da razmišljam. Upoznala sam ženu koja ima karcinom. Kaže kako joj je strašno, sve je boli posle terapija. Sa druge strane, kaže i to kako je tek sad počela da ceni život. Ide na ples. Druži se više. Smeje se sa ćerkom. Pokazuje mi periku, smeje se i govori kako joj perika stoji bolje nego prirodna kosa. Kaže mi na kraju, rekao mi je doktor, dobro je dok sve dok ste živi.

Upoznala sam dete koje je ostalo bez majke. Nekad smo plakali zajedno, nekad smo se smejali sitnicama. Kaže mi nekad kako mu fale ruke njegove mame, a nekad mi kaze kako je imao najbolju mamu na svetu. Svadjali smo se često. Zbog sudbine, života i nepravde. U jednom trenutku mi je rekao: „Možemo se svadjati stalno, ali ja te volim, to nema veze sa tim. Ti si mi drugarica.“

Život očima različitih ljudi i sudbina

Živim u svetu u kome se ljudi često ne vole zbog različite boje kože ili Boga u koga veruju. Sa druge strane, znam one koje se u isto to vreme drže za ruke i šire ljubav.

Znam čoveka koji je odustao od žene koju je voleo jer nije želeo da se potrudi. Znam i onog koji ju je izgubio silom prilika a trudio se do samog kraja.

Videla sam čoveka koji je bacio ružu čim je uvela. Sa druge strane, videla sam i dete koje je ružu sačuvalo u čaši nakon sto je uvela.

Srela sam dete koje nije htelo da stavi biljku u kesu i uradi domaći zadatak za školu. Reklo je da bi biljka tada umrla.
Znam ljude koji ne vole zalazak Sunca jer ih podseća na kraj. A znam i one koji ga obožavaju jer ih podseća na novi početak.

Ne znam. Mozda je život ipak nešto.
Možda je zapravo jako mnogo.
Najveći dar na svetu.
Ja sam danas zažmurila dok sam lizala sladoled. Kao poljubac. Kao ljubav. Zaljubila sam se u život po ko zna koji put iznova.

 

Milica Keča