„Ne znam da li ste primetili da u gubitke svrstavamo samo ljude koje smo voleli i poštovali do samog njihovog odlaska iz naših zivota (pri tom ne mislim isključivo na smrt). One koji su nam se smučili pri kraju često ne svrstavamo u tu grupu.
A sad, znate da kažu da se o velikim tugama i gubicima i o velikoj sreći ne priča nikome. Ja ipak mislim da se o tugama više ćuti. Mislite, kad nekog izgubite zauvek, koliko često o njemu govorite drugima?
U početku možda dosta, da, sa željom da uspomenu o njemu održite, ali posle…Shvatate da pričanjem o voljenoj osobi zapravo raspršavate uspomenu o njoj na sve te ljude. Sebično zvuči, ali pa šta. Pogotovo ako se ne radi o smrti. Taj neko je tu, samo nije sa vama. Onda ćutite. Ne izgovarate njegovo ime drugima, ne pričate o njemu drugima. Samo ponekad oplačete. Krokodilskim suzama, od srca. Tako čuvate tu osobu za sebe. Ne gubite je u rečima, svojim i tudjim. Ne gubite je u tudjim mislima o njoj i u vetru koji te misli i reči raznosi.
Često drugi pomisle da ste vi jedna poprilično hladna osoba, jer ste lako preboleli ono što vam je mnogo značilo. Ne znaju da sećanje na konačnost gubitka u vama i dalje izaziva drhtaj straha. Šta vas briga, vi svoje čuvate i dalje.
Razumem. Kada od nekog ostane samo sećanje u vama, ako ga mnogo delite sa drugima, možda će vam i to sećanje jednom ličiti na bajku. Razumem. Ne brinite.“
Milica Keča
