Da li vi znate da ja često pišem zato što se bojim? Da. Mnogo me je strah. Svega. A najviše lepih priča. Onih sa srećnim krajem. Ljudi druge ni ne čitaju, pa se posle čude. „..srećno do kraja života“. Te Diznijeve bajke koje obožavam, ali su mi priredile i mnoga razočaranja.
Ne znam sad često šta ću sa gubicima. A i plašim se.
Učestvovala sam u jednom razgovoru pre neki dan. Kažu dame: „Žena ako ne može da nađe posao, može da rađa decu.“
Čuj, molim te. A šta ako neću, onda nisam žena? Šta ćemo raditi muškarcima koji nemaju posao? Neću tako.
Nestao mi je mačak, a oni mi kažu: „To je samo životinja“. Mislim se, nosi se s tim, plačem, patim i patiću koliko ja želim.
Čula sam i da ako se ne udam pre tridesete, ni neću, a to je tragedija. Gle, molim te. Šta ako to uradim sa 31? Šta ako to ne budem htela nikad? Neću tako.
Rekli su mi da se ljubav ohladi. Ja je takvu neću, ja ću dodavati varnice. Baš vama u inat.
Čula sam razgovor, kaže: „Nije poginuo niko od naših“. Kojih naših? Jedna osoba manje na svetu je jedna osoba manje i tačka. Ne može tako.
Kaže mi neko, kad ti se plače, ti misli pozitivno i smej se. E baš ne može tako. Ridaću do prekosutra. Misliću pozitivno kad ja budem htela.
I u beskraj tako.
Milion stvari koje neću, ne želim i ne mogu. A sve su to gubici, svaki taj trzaj od uvreženog mišljenja. I svaki me boli, pogadja mi temelje. Zato što ja hoću nove temelje. I zato se plašim. Da ću odustati, da ću posustati. Da neću moći svaki put ispočetka.
A ne mogu da odustanem. Neću i ne želim.
Milica Keča
