Strašno ne volim to što se dogodi kada postaneš kao svi ostali, makar i na kratko. Zaboraviš ko si i na kojoj si planeti, zaboraviš svoje omiljene pesme, knjige i način razmišljanja. Sve više vremena posvećuješ njima, a sve manje sebi. Sve si manje u svom svetu i prestanu da te pitaju kada ćeš izaći iz svog sveta. Njima postane bolje, tebi gore. Manje razmišljaš o sebi, emocije počinju da se skrivaju i slike da blede.
Upadneš u krug preteranog razmišljanja o drugima, uvuku te u bezlične krugove ogovaranja, verovanja u uobičajeno i očekivano. Počinješ da se zaljubljuješ površno, a o ljubavi da i ne govorimo. Izvuku te iz tvog sveta, kao školjku iz mora. Pa gledaš okolo i nije ti baš jasno kako si tu dospeo.
Medju te prolazne ljude, koji se smenjuju kao na traci. A svi se ponašaju kao da je to sasvim normalno, da sva prijateljstva i ljubavi imaju rok trajanja, i to vrlo kratak. Da se ne čita mnogo, lakše je gledati filmove. Da se preboljeva brzo, jer zaboga, nismo mi osobe, mi smo samo ljudi. Odjednom, svuda su dvostruki standardi. Ljude dele po kategorijama koje su sami izmislili. Dobra muzika postane dosadna, a loša zarazna.
O knjigama se više i ne priča, svi ih pišu, stoga nisu ništa posebno. Sa druge strane, niko ih ne čita, pa kako i da znamo šta valja, a šta ne.
I tako shvatiš da je najbolje u tvom svetu. Jedino tako ostaneš drugačiji. Jedino tu šund ostaje šund. Prijateljstva jaka, a ljubavi stvarne. Tu se zna šta je Rat i mir. Tu znaš ko si i šta si. Ostaneš ti. A mi uporno svoje svetove prodajemo za tudje, da bismo bili isti. A isto je dosadno. Isto je obično. Isto ne napreduje, ne menja se, stagnira. Isto nije drugačije. A samo je drugačije dobro.
Milica Keča
Psiholog i psihološki savetnik u edukaciji
milicakeca0@gmail.com
