Kutak za Milicu – Zaljubila sam se u život po ko zna koji put iznova

Ne znam više šta da mislim. Juče u nekoj pesmi čujem stih “život i nije bog zna šta” i zamislim se nad tim. Možda stvarno i nije, šta znam.

A onda krenem da razmišljam. Upoznala sam ženu koja ima karcinom. Kaže kako joj je strašno, sve je boli posle terapija. Sa druge strane, kaže i to kako je tek sad počela da ceni život. Ide na ples. Druži se više. Smeje se sa ćerkom. Pokazuje mi periku, smeje se i govori kako joj perika stoji bolje nego prirodna kosa. Kaže mi na kraju, rekao mi je doktor, dobro je dok sve dok ste živi.


Upoznala sam dete koje je ostalo bez majke. Nekad smo plakali zajedno, nekad smo se smejali sitnicama. Kaže mi nekad kako mu fale ruke njegove mame, a nekad mi kaze kako je imao najbolju mamu na svetu. Svadjali smo se često. Zbog sudbine, života i nepravde. U jednom trenutku mi je rekao: “Možemo se svadjati stalno, ali ja te volim, to nema veze sa tim. Ti si mi drugarica.”

Život očima različitih ljudi i sudbina


Živim u svetu u kome se ljudi često ne vole zbog različite boje kože ili Boga u koga veruju. Sa druge strane, znam one koje se u isto to vreme drže za ruke i šire ljubav.


Znam čoveka koji je odustao od žene koju je voleo jer nije želeo da se potrudi. Znam i onog koji ju je izgubio silom prilika a trudio se do samog kraja.


Videla sam čoveka koji je bacio ružu čim je uvela. Sa druge strane, videla sam i dete koje je ružu sačuvalo u čaši nakon sto je uvela.


Srela sam dete koje nije htelo da stavi biljku u kesu i uradi domaći zadatak za školu. Reklo je da bi biljka tada umrla.
Znam ljude koji ne vole zalazak Sunca jer ih podseća na kraj. A znam i one koji ga obožavaju jer ih podseća na novi početak.


Ne znam. Mozda je život ipak nešto.
Možda je zapravo jako mnogo.
Najveći dar na svetu.
Ja sam danas zažmurila dok sam lizala sladoled. Kao poljubac. Kao ljubav. Zaljubila sam se u život po ko zna koji put iznova.

 

Milica Keča